Milan Marić jedva govorio o posljednjem susretu sa Žarkom: “Prije mjesec dana smo se vidjeli i ovo mi je rekao”

Milan Marić je progovorio i tužnoj sudbini Žarla Lauševića

Milan Marić otkrio je šta mu je Žarko Laušević rekao kada su se posljednji put vidjeli, prije manje od mjesec dana, a dotakao se toga i na koji način mu je sa kolegama odao počast, prošle noći.

Mladi glumac je otkrio je da se glumci umjesto minutom šutnje ispraćaju aplauzom. To se upravo dogodilo prošle noći u Bitefu, gdje je Milan igrao predstavu “Bilo jednom na Brijunima”.

Na pitanje Jovane Joksimović kako je bilo sinoć, Milan je rekao:

– Neverovatno emotivno… Mi smo se zbunili… To je i prokletstvo i prednost ovog posla što, dese ti se tako neke stvari koje te nateraju na razmišljanje i imaš potrebu da se zatvoriš i da to poslažeš i nastaviš dalje, a onda dođeš i moraš da igraš predstavu. Izađeš pred, ne znam, petsto, šesto ljudi… Mi smo krenuli sinoć da igramo predstavu, znali smo i kome ćemo posvetiti igranje, i prosto, ta predstava je takva kakva je – na pola komedija, na pola drama… – počeo je Milan, a Jovana ga je upitala da li im se igralo i da li im se radilo.

– Mogu da pričam za sebe – ne. Ali, ja znam da, nekako, to je to prokleto glumačko što, kada te celo telo vuče da nešto “ne”, kada se nateraš na “da” onda se dese neke magične stvari. Sinoć smo odigrali predstavu i na tom aplauzu, naravno, pomenuli smo Žarka i dobio je i od nas taj aplauz. Nepisano pravilo je da, kad umru glumci, ispraćaju se ne minutom ćutanja nego poslednjim aplauzom, što je meni uvek nenormalno dirljivo. Tako je bilo i sinoć – kazao je Marić.

Milan je otkrio i kako je najbolje upoznao Žarka.

– Vi kad čitate knjigu, njegovu, steknete određeni utisak o njemu i to jeste magija knjiga, koja vam da da neke stvari sami dokučite… Ja sam njega najviše upoznao kroz rad, a onda kroz te neke naše razgovore. Shvatio sam ko je osoba preko puta mene, a to je neverovatno nežna i fragilna, osetljiva osoba – ispričao je Marić.

Milan je u obraćanju Lauševiću na Instagramu naveo i da je “imao razumijevanja za njih balavce”. Objasnio je i šta to znači.

– Njegova veličina ga je činila jednostavnim i kad sam to napisao tačno znam šta sam mislio. Naš prvi rad je bio na “Državnom službeniku”, 27-28 godina imam u tom trenutku… I, tu dolazi Laušević koji ima sve što ima iza sebe… Tu smo se, zapravo, upoznali. Razmišljam, dolazim na set, imam scenu sa Zarkom i kažem ajde skupiću snage da nešto kažem. I kažem, da mislim da neke stvari treba da promenimo, a sve nešto bojažljivo. (smeh) I kaže mi on: “Hajde, da čujemo šta”. Ne sećam se tačno šta je bilo, ali je rekao hajde da probamo. I, tokom probe sam shvatio da to baš i ne funkcioniše tako. (smeh) Ali, pustio je! Nakon nekog vremena smo to prokomentarisali i tad sam rekao da to više nikada neću da pominjem (smeh) – prisetio se Milan.

– Mnogo puta on gleda kako mi radimo… Voleo je da dođe, da posmatra, toliko oprezno, uzimajući u obzir koliko to može da poremeti glumca jer ako kažeš pogrešnu stvar glumcu možeš da ga zbuniš, da ga izbaciš… Nije to radio ni na drugu, već na treću loptu. Uglavnom se služio metaforama, svojim iskustvom, pravio je poređenja sa sobom – kazao je Milan Marić.

Upravo ga je Laušević pitao da li želi da igra u “Padu”.

– On je prva osoba koja me je pitala da li želim da dobijem tu ulogu. Na snimanju “Službenika”, me je pitao i prilično me je to zbunilo. ‘Ja bih voleo da to budeš ti, imam poverenje u tebe’, i to su verovatno reči koje su mene kupile… Sve uloge su dolazile do mene, pa i ova u “Padu”. Ja sam pokušao da kupim vreme da razmislim, ali znao sam da ću prihvatiti. Taj razgovor je bio poslednji razgovor, nikada nije pomenuo tu temu iako smo se sretali stalno. Nije želeo da se meša. Znam da ga je zanimalo, ali i ja sam morao da se odvojim, jer tu ulogu moram da donesem kako treba, a on je to razumeo – rekao je Marić.

– Kada je to tako, kada radiš taj posao i na taj način si obožavan, prepoznat i voljen, kao što je on bio, i onda ti se u par godina desi da te buše zbog nečega za šta nisi ni sanjao da će ti se desiti. Nema racionalnog odgovora… Kakav izdajnik, ko je izdajnik… I, posle tri godine se desi to što se desilo… Tada počinje život da se menja iz korena – kazao je Milan o teškoj sudbini Lauševića i naveo je da na te stvari i pitanja “za sada nema odgovora”.

O posljednjem susretu

– Pre, ne znam da li ima mesec dana… To je bio jedan razgovor koji se iznenada desio tako što smo se čuli. “Kako si”, “Voleo bih da se vidimo”, “Hoćemo večeras?” – “Hoćemo”. Pričali smo o svemu… Pričali smo mnogo o glumi, filmovima, pozorištu… Imali smo mi te neke naše razgovore. Pričali smo o glumi, onda se on seća nekih svojih dogovština, pravi paralele… Onda smo pričali i o životu… Imao je potrebu da mi kaže neke lepe stvari i da me ohrabri, i da mi kaže da budem pametan… – prisjetio se Milan, jedva izgovarajući riječi.

– Nije želeo da pridaje toliku pažnju tome, borio se on sam sa tim, verovatno on i njegova porodica znaju kroz šta su prošli ovih meseci. Nije dozvoljavao da to postane neka tema, pogotovo neko patetisanje. Sve je okretao na šalu, bilo je neverovatno kako je šmekerski umeo da prebaci stvari koje su neprijatne za razgovor… Umeo je da napravi temu o kojoj može da se priča, nije želeo da se folira jer je znao da je to tema, pa kao hajde, kako da to prođe što lakše, bez zalaženja u neke dubioze – istakao je Milan Marić.