Prve bračne noći skida se Crnogorac, mlada će:

Prve bračne noći skida se Crnogorac, mlada će:

– Auuuuu, junače, ala ti je mali!

Crnogorac odgovori:
– Muči ženetino, to ti se čini jer je soba velika

BONUS

Moj muž je insistirao da idemo na rođendan njegove majke iako sam ja bila već u 9-om mjesecu trudnoće, 10-ak dana do termina rađanja. Njegovi roditelji žive skoro 150 km dalje od nas i molila sam ga da ja ne idem, ali džaba.

Spakovali smo se i krenuli. Ali 10-ak minuta kasnije počela sam se osjećati čudno i u tom trenutku mi je pukao vodenjak. Velika količina tekućine se razlila po sjedištu, a kada je to shvatio moj muž, odma se zaustavio i sav bijesan jer sam mu uništila sjedište opalio mi takav šamar da su mi suze krenule na oči.

Izvinula sam mu se zbog sjedišta i zamolila da me odveze u bolnicu, ali… on mi je tada otvorio vrata i rekao da se sama snalazim i ako sam mu uništila sjedište, da neću i mamin rođendan. Bila sam zatečena, mislila sam da se šali, a onda me je bukvalno izgurao iz auta na pločnik uz riječi JOŠ TREBA I DA MI SE PORODIŠ OVDJE I DA MI TOTALNO UNIŠTIŠ AUTO…

Tako mokra, nikakva sjedila sam na pločniku, plakala, nisam znala šta i kako, kuda… čak nisam imala ni mobitel da koga pozovem, jer moj muž mi ne dozvoljava da ga imam. U tim trenutcima počela sam da gubim nadu, vjeru da ću ikako i doći do bolnice, kroz glavu mi je prolazilo milion crnih misli, a tada se pored mene zaustavio neki meni nepoznat automobil, baš moćan i iz njega je sav zabrinut izašao neki mladić. Objasnila sam mu da se porađam, a on me podigao i uveo u svoj automobil te velikom brzinom uputio ka bolnici. Nakon što sam se porodila u sobi me je dočakao buket ruža, brdo posjete, skova, voća i poruka od tog mladića, da ako mi ikada išta bude trebalo da mu se slobodno javim i njegov broj telefona.

Vjerovatno je pomislio da sam sama, da nemam nikoga… Od tada je prošlo 3 mjeseca, sa mužom ista stvar, svako jutro šama za “dobro jutro” ne znam, sve češće razmišljam… možda nije uredu, ali… razmišljam da pozovem onog momka, da mu sve ispričam, ne znam, možda je u onom trenutku nešto više osjetio prema meni, možda bi prihvatio mene i mojju djevojčicu… a možda sve umišljam u želji da pronađem izlaz iz ovog pakla :(… Tek su mi 22 godine jednostavno premlada sam da bih cijeli život preživljavala ovo šta mi muž iz dana u dan radi. Bože pomozi mi MUŽ ME UB JA!!!

Jednog sunčanog dana, u malom selu, živeli su dva najbolja prijatelja, Marko i Jovan. Ova dva vesela momka bila su poznata po svom smislu za humor i često su mešala šalu i radost u svakodnevni život sela.

Jednog dana, Marko je došao na ideju da organizuju takmičenje u izmišljanju najboljeg vica u selu. Obećali su da će nagraditi pobednika ogromnom tikvicom koju je Jovan uzgajao u svom vrtu.

Reč o takmičenju brzo se proširila selom, a meštani su se rado uključili. Skupilo se mnoštvo ljudi na centralnom trgu, a atmosfera je bila ispunjena smehom i uzbuđenjem. Marko i Jovan su stajali ispred improvizovane bine, spremni da čuju najbolje viceve sela.

Prvi se prijavio deda Mika, starac poznat po svojoj živopisnoj maštovitosti. “Druže, znate li zašto je kokoš prešla put?” upitao je, a svi su ga znatiželjno pogledali. “Pa, zato da dokaže da nije kukavica!” završio je deda Mika, izazivajući opšti smeh. Bio je to sjajan početak takmičenja.

Sledio je niz različitih viceva, od smešnih dosetki do neobičnih priča. Svi su se trudili nadmašiti jedni druge, a atmosfera se sve više usijavala. Međutim, najzabavniji trenutak bio je kada je baba Jovanka, najstarija žiteljka sela, ustala i rekla: “Imam ja jedan vic, ali moram vas upozoriti, malo je nepristojan.” Svi su se nasmijali i rekli da je u redu, a baba Jovanka nastavila: “Dakle, zašto pile pretrčava put?” Svi su znatiželjno čekali odgovor. “Zato što je kuriralo pismo!” reče baba Jovanka, izazivajući salvu smeha.

Nakon niza urnebesnih trenutaka, došlo je vreme za odlučivanje o pobedniku. Meštani su glasali, a Marko i Jovan su brojali listiće. Na kraju, pobednik je bio deda Mika, koji je odneo titulu najboljeg šaljivdžije u selu.

Nagradu, ogromnu tikvicu, deda Mika nije želeo zadržati za sebe. Umesto toga, odlučio je da je podeli sa svima u selu kako bi napravili veliku gozbu. Tog popodneva, selo je bilo ispunjeno smehom, veseljem i mirisom ukusne tikvice koja se pekla na vatri.

Marko i Jovan shvatili su da je važnost smeha i radosti nešto što može spojiti ljude, stvoriti zajedništvo i ulepšati svakodnevni život. Takmičenje u vicevima postalo je tradicija u selu, a svake godine ljudi su s nestrpljenjem čekali da vide ko će osvojiti titulu najboljeg šaljivdžije.

Ovaj dan ostao je urezan u sećanju svih meštana, a tikvica dede Mike postala je simbol zajedništva i radosti koju može doneti smeh. Seljani su shvatili da je smeh najbolji lek za sve probleme i da je važno znati se šaliti čak i u najtežim trenucima.