Teško je zaboraviti ono što boli

Već duže vreme ne posećujem porodicu svoje supruge onoliko često koliko bi se možda očekivalo. Uglavnom se pojavim tokom praznika, i tada zadržim distancu. Znam da to nije lako ni mojoj supruzi, ni njenoj porodici, ali ona razume razloge i zbog toga nikada ne insistira ili me ne pritiska.

Možda su drugi zaboravili kako je izgledalo kada smo tek započeli zajednički život. Sećam se trenutaka kada smo se borili za svoju privatnost, za poštovanje i za mir. Tada su nas dočekali komentari, uplitanja, reči koje su bolele. U jednom trenutku sam odlučio da postavim granice — i od tada je sve tiše, ali bez razgovora, bez izvinjenja, bez priznanja.

Znam da vreme prolazi i da neki veruju da treba “pustiti i zaboraviti”, ali nisu svi događaji tako jednostavni. Neki tragovi ostanu. Možda drugi ne vide ili više ne žele da se sećaju, ali ja nisam zaboravio. I dok god toga nema ni u razgovoru, ni u ponašanju — teško je praviti se da je sve u redu.

Ne pišem ovo iz inata, već iz potrebe da se razume i druga strana — ona koja ćuti, ne iz hladnoće, već iz razočaranja.